Milivoje iz Guma Matrixa, inače moj dobavljač sa kojim svakodnevno sarađujem, upravo mi javlja da su im isekli struju i da će prekid trajati ceo dan. Javlja, takođe, i da ne treba da brinem pošto je uspeo da odštampa lager listu, da sav srećan ide kući i da ćemo preko skype da komuniciramo ako mi bude bila potrebna provera stanja. Dobro, kažem ja, a možemo li da pošaljemo gume koje su kupci platili i očekuju ih sutra na adresi? Na žalost, čujem sa druge strane, to već ne možemo pošto su i magacioneri otišli kući. Cela firma je otišla… Sutra ćemo poslati za prekosutra…
Ovo mi zvuči pomalo neverovatno i mislim da se kolega šali sa mnom. Inače, budući da je čovek pun duha, sve mislim da je ovo jedan od njegovih bisera kojima nas svakodnevno zasipa. Sa druge strane tišina. Samo odjek njegove poslednje rečenice. Počinjem da shvatam. Nije šala. Istina je.
…. Sutra ćemo poslati za prekosutra….
Ne paničim još uvek. Prebiram po glavi scenarije sa mogućim pozitivnim raspletima. I konačno pribegavam jedinom oružju koje imam – uzimam mobilni telefon, dostignuće XXI veka. Zapravo, nameravam da pomoću štapa i kanapa, izumom iz nekog od prošlih vekova, postignem cilj. Biram broj kolege iz istog tog Guma Matrixa, koji je na višoj poziciji od gore pomenutog Milivoja. Pozivam se na odavno utemeljene dobre odnose i počinjem da objašnjavam ozbiljnost situacije i da molim da neko preduzme odgovarajuće korake. Sa druge strane stiže mi odsečan odgovor. Magacioneri se neće vratiti u magacin zbog nekoliko mojih guma.
I dok se borim sa skype – om, štapom i kanapom (već uveliko popucalim napola), mobilnim telefonom i nestankom struje, počinjem da se pitam da li sam greškom upala u neku vremensku kapsulu u kojoj su se pokvarili tasteri za podešavanje vremena, i koja me baca svake dve sekunde iz vremena u kome još nismo znali za Nikolu Teslu, u vreme modernih tehnologija!
A realno vreme teče. Revoltirana, bespomoćno sedim ispred lap top – a.
Zamišljam neke nepoznate ljude, moje kupce, koji očekuju da im sutra stignu poručene gume. Kreću na put. U ovom trenutku verovatno obavljaju poslednje pripreme pred polazak. Za sutra preostaje samo montaža. Ono što znam je da se to neće desiti. Sa ovim saznanjem slavim on-line prodaju, Srbiju i sve ostalo što mi u tom trenutku pada na pamet. Moj perfekcionizam i potreba da sve beprekorno funkcioniše, kao i dobro utabani putevi po kojima se sve odvija u mom poslu, padaju u vodu.
Počinjem da se ljutim na Milivoja, na druge dobavljače koji nemaju iste takve gume, na snabdevače struje i naravno na sebe, svesna da sam nemoćna da rešim problem sa kojim se gledam oči u oči.
Ponovo uzimam mobilni telefon, nameštam glas, biram broj. Zovem kupca i uvlačim ga u zonu sumraka. Drugog takođe. Oni udruženi nekako nalaze rešenje i skoro tešeći me, pomeraju dan polaska na putovanje.
Ovo je bilo lako. Svi smo konačno odahnuli. Vraćamo se na normalan kolosek. Kosu, koja mi je do malopre stajala podignuta na vrhu glave, lagano vraćam u pristojnu formu. Za svaki slučaj, još malo pretim Milivoju preko skype, da ne pomisli da se tek tako izvukao.
Primećujem da fiksni telefon i dalje zvoni, neki novi kupci. Ostavljam iza sebe malopređašnju dramu i javljam se prijatnim, ljubaznim glasom, započinjem istu priču ispočetka…
Ne brinite. Ova situacija ne zahvata ni jedan posto u odnosu na ostale, uspešno realizovane. Nestanak struje dešava se retko i ne očekujemo je kao svakodnevnu pojavu. Uglavnom se sve odvija upravo onako kako navodim tokom razgovora. Po proceduri. Bez greške.
Ali, moram da priznam, kada se ovako nešto desi, stignem do potpunog usijanja. Sve zbog Milivoja.
